Blog

Na detetovo klađenje roditelji reaguju rečima: ”Svi se klade”, a kod kuće porodično popunjavaju tikete, šalju decu od 12 godina da odu do kladionice i uplate tiket ili čak i očevi sa svojom decom odlaze u kladionice i tamo zajedno sede i prate utakmice.

Moje istraživanje u školama je pokazalo da se u svakoj trećoj porodici popunjavaju igre na sreću, a najčešće je to otac koji igra kladionicu i koji je uzor deci. Roditelji su model za svoju decu na koji se oni ugledaju. Na ovaj način im roditelji šalju lošu poruku da do zarade može da se dođe brzo i lako i da je taj način društveno prihvatljiv, i da oni to podržavaju.

Roditelji misle da klađenje nije kockanje. To je pogrešno razmišljanje. I klađenje je kockanje. Klađenje počinje kao bezazlena igra sa malim ulozima, a može da završi sa ozbiljnim posledicama. Svuda gde ulažete novac i rizikujete da ga izgubite je kockanje.

Kad se pojavi prvi dug, a kasnije i ko zna koji po redu roditelji misle da je loša faza kod njihovog deteta, uvereni da to nije ništa ozbiljno, da je to mladost – ludost, vraćaju dugove i time podržavaju kockanje, a sebe ubeđuju da će sve proći samo od sebe. Ne žele da vide problem i da priznaju sebi da im je dete zavisnik od kocke ili nisu dovoljno informisani i edukovani o problemu.

Roditelji, naročito očevi, traže od zavisnika da bude karakter i da prestane sa kockanjem često smatrajući da je u pitanju bezobrazluk. Zavisnik vam obeća da neće više kockati i pokuša da bude karakter, ali posle nekog vremena ponovo počne da kocka. Ubeđujući zavisnika da može sam rešiti svoj problem i da mu ne treba stručna pomoć samo umanjujete problem i gubite dragoceno vreme i vi i zavisnik. A problem, u stvari, postaje sve veći. A onda nakon bezbroj pokušaja samolečenja dođete na odvikavanje posle 12 godina kockarskog staža. Dođite čim primetite problem, nemojte odugovlačiti. Uvek je bolje pre nego kasnije.

Jasmina Leković dipl. psiholog