Kada igrač jednom pređe granicu više ne može nazad. Jednom izgubljena kontrola nad kockanjem je izgubljena zauvek. Zavisnici ne mogu umereno da kockaju, ili će da kockaju ili neće.
Kockari se teško mire sa činjenicom da ako žele da reše problem, moraju doživotno apstinirati od kockanja. Kad počnu da dolaze na odvikavanje neki zavisnici misle da će naučiti kontrolisano da kockaju. Da će kockati sa manjim ulozima nego što je bio slučaj ranije, misle da će kockati kad imaju para, a kad nemaju neće. Međutim, ako počnu kontrolisano da kockaju posle neke određene pauze u kockanju, vrlo brzo opet gube kontrolu nad ulozima i vremenom koje provode u igri i vraćaju se nekadašnjem zavisničkom modelu ponašanja.
Poznati mit ”jednom kockar, uvek kockar” nije istinit. Mnogi moji klijenti više ne kockaju. Za početak lečenja važno je da zavisnik ima uvid u problem svoje zavisnosti od kockanja, a za dalji proces odvikavanja najvažnija je odluka da se prekine sa kockanjem, želja i dobra volja da zavisnik dolazi na terapiju i da se trudi da do trajne promene dođe.
Mali broj zavisnika ostavi kockanje bez recidiva (ponovljenih kockanja), mada je odvikavanje češće praćeno recidivima. Da razjasnim, recidivi su u sklopu odvikavanja i lečenja bolesti zavisnosti. Pogledajte samo zavisnike od cigareta koliko puta pokušavaju da ostave cigarete. Neki čak i po deset puta ostavljaju cigarete, a neki reše i nikad više ne zapale ni jednu cigaretu.
Kod bolesti zavisnosti nema izlečenja već zalečenja. Da bi bili potpuno izlečeni to bi značilo da mogu da igraju kontrolisano ili rekreativno ili društveno prihvatljivo. Ovo je nemoguće jer je kontrola kod njih zauvek izgubljena, i ako ponovo počnu da kockaju sa malim ulozima vrlo brzo gube kontrolu i ponovo ulaze u začaran krug dugovanja.
Jasmina Leković, dipl. psiholog