Blog

Psiholog: Da li je tebi padalo na pamet da je to program? Da je on napravljen tako da kako ti izađeš iz broja koji si igrao, on baca taj broj da te navuče da nastaviš igru.

Klijent: Nije baš uvek bilo tako, nije baš uvek bilo tako. Pa čekaj, kako ako je tako napravljeno, kako onda tek dođeš pa odmah napraviš deset hiljada? Bilo je situacija, stvarno je bilo situacija kako odigraš tako najjači broj padne, ni levo ni desno.

Najjači broj je broj koji igrač igra, koji mu je favorit i u koji je stavio najveći ulog.

Psiholog: Rulet je programiran da daje određen procenat igračima. Ti si se tu tad zadesio i tebi je rulet dao. A kol’ko je njih taj dan izgubilo novca? Kol’ko je puta tebi uzeo novac?

Klijent: Činjenica je da je to namešteno, činjenica je da je to napravljeno da ti uzme pare. Samo što ja kao igrač ne razmišljam tako. Ja samo razmišljam da ću da dobijem.

Kod igrača je uvek prisutan nerealni i nerazumni optimizam i uvek se nadaju dobitku. Racio je isključen jer smeta kockanju, zato se ovaj optimizam koji prati kockare u igri i naziva neracionalni ili nerazumni optimizam. Ne razmišljaju o mogućim negativnim ishodima kockanja. Na pamet im ne pada da mogu da izgube novac i da se još i zaduže, to im nije ni na kraj pameti.
Gde ih vodi nerazumni optimizam? U novi krug neracionalnog kockanja i još jedan krug nerazumnih novčanih gubitaka, novi krug nemira, razdražljivosti, laži i manipulacija, zaduživanja, neverice i razočaranja od strane porodice. Taj nerealni optimizam im pomaže da veruju u svoju superiornost u odnosu na ostale ljude, da veruju u svoju moć dobre procene i predviđanja ishoda igre.

Psiholog: Da li si verovao da možeš da osetiš koji će broj pasti?

Klijent: Da. Osetim koji će broj da padne. Koliko je puta bilo da ne igram, kažu ne čuje rulet, nema nikog tamo. Tu nisi više normalan. Ja ulazim u kazino i rulet priča. Padaju brojevi, pada petica, crveno. Kako baš sad pala petica kad ja ulazim? Stanem da sipam gorivo, kad pogledam, a ono broj aparata petica. Da li je moguće da sam naišao na peticu? Ja sam bio utripovao da me prati petica. Gde god ja, tamo petica.

Psiholog: A što si baš peticu odabrao?

Klijent: Ne znam. Bojan je igrao petnaesku, datum svog rođenja.

Psiholog: Al’ mu se nije posrećilo.

Klijent: Moš’ igrati koji hoćeš neće se posrećiti.

Psiholog: Moš’ igrati koji hoćeš nema tu sreće.

Klijent: Nema tu sreće. Najbitnije je ko može da ne igra i ćao.

Psiholog: Kuća uvek dobija.

Klijent: I nije bitno kad staneš, bitno je da si stao. Najgore je ako ne staneš.

Psiholog: Ne može čovek da se pomiri sa gubitkom jel’ tako?

Klijent: Pre ili kasnije ćeš morati da se pomiriš s tim.

Psiholog: Uvek je bolje pre nego kasnije. Svi se pomirite kasnije, a što ne pre? Što? Uvek se nadaš da ćeš da dobiješ, pobediš rulet, kuću? Zašto ne možeš da se pomiriš s gubitkom? Puk’o sam par hiljada eura i neću više da dajem ‘’Gaji’’ pare.

Klijent: Pa ne znam. Ne razmišljamo svi isto.

Psiholog: A šta tad razmišljaš kad si puk’o par hiljada eura na ruletu?

Klijent: Tad ti je voda u ušima.

‘’Voda u ušima’’ je sportski izraz koji sportisti koriste kad igraju pod pritiskom da li će utakmicu odigrati dobro ili ne. Ovaj izraz koriste i zavisnici od kocke kad imaju pritisak da povrate novac koji su izgubili u igri i igraju nekontrolisano, manično. Imaju žar za dobitkom, a ne za igrom.

Psiholog: Mislim na početke, zašto nisi stao kad si gubio…

Klijent: Ja sam deset godina igrao sa svojim parama. Imao sam i kola i zlata i svega živog i radio sam. Tad me je bilo sramota da pozajmim pare. Glumim neko ludilo, nekog macana, vozim kola od 40, 50 hiljada eura, a da tražim sto ili petsto eura. Bilo me sramota, a posle me ništa ne bude sramota. Posle ti je to sve okej.

Vremenom dolazi do transformacije ličnosti zavisnika od kocke. Prestaje da vodi računa o svom ugledu, pozajmljuje novac od rodbine, prijatelja a kad istroši sve resurse za pozajmicu novca, onda se obraća i ljudima koje površno poznaje. Tako gubi svoju reputaciju.

Psiholog: Šta se to desilo kad je nestala sramota?

Klijent: To nešto što je jače od tebe, to se dešava, ta igra, ta želja za tom igrom. Odnosno ja sam došao u taj stadijum da ne znam dal’ mi se igra, dal’ mi se ne igra, dal’ su mi bitne pare il’ mi nisu bitne pare. Jer kad dobijam jeste mi lepo, sve je to okej. Sad kažem trebaju mi pare za to i to, i napravim pare, napravim pet puta više nego što mi treba i opet odem sutra da igram.

Igrač ima razne izgovore da bi ostao u igri, jedan od njih je da mu treba novac za nešto konkretno. Npr. ‘’treba mi novac za lap-top’’ i kad na ruletu dobije taj iznos da može sebi da kupi lap-top, on se ne zaustavlja tu nego nastavlja igru tog dana ili sutradan. Većina novca koji je napravljen na ruletu, aparatima ili kladionici se vraća nazad u igru, manji deo se potroši na izlazak i provod.

Psiholog: I sve pare pukneš.

Klijent: Pa pukneš pre ili kasnije, za tri dana il’ za trinaest dana, bitno je da pukneš. Ja ti kažem ja sam bio u situaciji da sam sedam, deset dana, ne znam, deset dana sam dizao pare svaki dan, znaš. Nekad sam bio dobar 500 eura, nekad sam bio dobar hiljadu eura, nekad sam bio dobar pet hiljada eura. I onda je došao trinaesti dan kad sam ja puk’o sve te pare što sam za tih trinaest dana napravio i pukao još svojih ne znam kol’ko i onda sam bio četrdeset hiljada eura u minusu. Da sam imao četristo, ja bih pukao četristo. Nisam imao više. Pukao sam onol’ko kol’ko sam imao. I onda mi dođe… šta sad da idem sa petsto eura da kockam? I onda mi došlo da neću da uđem u kazino ispod nekih para. Bar ja sam takav. Ima i drugačijih. Neki čovek dođe jedan dan sa hiljadu eura, a sutra dođe da igra sa hiljadu dinara. Ja nisam tako igrao nikad. Jer ja znam da ja s tih hiljadu dinara ne mogu da napravim brzo velike pare.

Rulet je brza igra i na ruletu se novac brzo dobija i gubi. Rulet većinom igraju impulsivni i nestrpljivi igrači.

Psiholog: Rasla je tolerancija na novac. Nisi ti u početku igrao sa velikim ulozima?

Klijent: Ja kad sam počeo bili su mali ulozi, mali dobici. Maksimum koji sam ja tada mogao da izgubim je bilo pedeset eura. Al’ nisam ni mogao da dignem više od pedeset do sto eura. Sa tim sam se zadovoljavao, bilo mi je dosta pedeset, sto eura da napravim. Ja se kupim i idem, neću više da igram.

U samim počecima kockarskog staža igrači igraju kontrolisano, mogu da se zaustave kod nekog određenog dobitka, uzmu novac i napuste objekat za priređivanje igara na sreću. Kako kockanje napreduje, igrači duže ostaju u igri, više ulažu, pokušavaju da povrate novac koji su uložili i tako polako i neosetno ulaze u zavisnost a kontrola nad kockanjem prestaje. Igrač iznalazi razne izgovore kako bi što duže ostao u igri.

Psiholog: A počinješ sa petsto ili hiljadu dinara?

Klijent: Na aparatima ili na ruletu?

Psiholog: I jedno i drugo.

Klijent: Kad sam počeo da igram rulet imao sam dvadeset godina, a kad sam počeo da igram aparate imao sam petnaest. Igrao sam, ako pretvorimo u današnju vrednost novca, sa hiljadu dinara. Toliko sam ulagao i dobijao. Jer mama i tata su davali pare. Ne mogu izgubiti sto eura kad nemam. Odakle mi? Posle, vremenom, veći su bili i dobici, a veći su bili i ulozi.

Psiholog: A jel se sećaš kad si počinjao sa ruletom koliki su bili ulozi?

Klijent: Pa manji. Do sto eura sam bio spreman da puknem. Znači, ruka je bila 500, 600, 700, hiljadu dinara. Ne znam. Lupam. Nije bila velika ruka. Krenuo sam sa dvesta dinara ruku, ne znam, tako sam krećao. Al’ mi posle došla ruka doooo… U poslednje vreme nisam ulazio u kazino ispod petsto eura, to je bila baš neka minimala.

‘’Ruka’’ u kockarskom žargonu znači pojedinačan ulog u igri.
Uvek se kreće sa malim ulozima, ali tolerancija na novac brzo raste i ulozi postaju sve veći i veći.

Psiholog: Kako bih ja to na nekom letovanju potrošila ili na nekom putovanju.

Klijent: Tja. Znaš kako, ja sam stvarno jedno vreme Izgubio pojam o parama. Nisam izašao u kafić da sednem ako nemam dvesta, trista eura u džepu.

Vremenom zavisnici od kocke izgube osećaj za vrednost novca. Sve im je malo, uvek hoće još novca. Želju i glad za novcem ne mogu da utole. Pohlepa je sve veća. Apetiti rastu.

Psiholog: Šta će ti tolk’o za kafić?

Klijent: Neeee, ne osećam se lepo, znam da neću kafu platiti dvesta eura. Kod ‘’Gaje’’ me ‘’koštala kafa’’ pet hiljada eura.

Psiholog: Da, da, da.

Klijent: Kisela, u stvari. Kiselu pijem kad igram.

Psiholog: Skupa ta kisela Bogte.

Klijent: Gaja ne prodaje kafu. Neki od konobara imaju kafu za sebe jer ‘’Gaja’’ ne prodaje kafu. Ja sam dobar sa svima njima, normalno, kako neću biti dobar. Toliko sam vremena proveo tamo, samo što se nismo i smuvali na kraju. Jel? Onda mi konobar skuva kafu. Kolk’o sam puta otiš’o tako ‘’na kafu’’ kod Gaje. Imao sam nekog druga tamo Darka. I s ostalima se zgotivim vremenom pa me zovu na kafu: ‘’aj dođi na kafu, nemoj igrati’’. Onda ja dođem na kafu. Ali jaaaa znaaaam kad ja idem na tu kafu, ja znam da ću ja igrati. Aj’ da sam ja bio nesvestan, da sam ja bio tol’ko debilan da ja pomislim ne, ne ,ne, idem na kafu, ma kakva igra.

Psiholog: Znao si da ćeš igrati?

Klijent: Znao sam da ću igrati.

Psiholog: I poneseš i para uvek za igru?

Klijent: Otiš’o bih i vratio bi se po pare. Pričao sam ti kolk’o sam se puta jedno veče iz Novog Sada vraćao za Mitrovicu, tri puta sam išao po pare. Ponesem petsto eura, pa to puknem.

Jasmina Leković, dipl. psiholog

Odlomak iz knjige o ispovesti zavisnika od kocke

Nastaviće se…